Prvi portal za promociju pet-friendly turizma u Hrvatskoj

Villa Kapetanović – restaurant Laurus, Opatija

Jesam li ja vama već pričao o onomad kad su mene moji gazde odveli u tu neku Opatiju? Molim?! Nisam? Oooo, pa sad ću ja vama lagano sve po redu ispripovijedati.

Dakle, trebao je to po svemu biti samo jedan sasvim običan proljetni dan, kada me gazdarica pozvala i stavila mi moju ormicu. – “Oho-ho” – pomislih, – “što će to reći?! Pa još nije vrijeme za šetnju.” Ispalo je da i nije bila šetnja, jer tek što sam izašao i 2-3 puta dignuo nogicu oko kuće, strpali su me u auto. U principu nemam ništa protiv auta, iako mi nekad bude malo zlo u njemu. A ionako radije šećkam i njuškam.

- “No, dobro. Očito idemo do Mone” – pomislih. Dvadesetak minuta kasnije shvatio sam da smo već trebali stići do nje i njenih ljudi, no brundanje motora nije prestajalo. Nije bilo onog poznatog usporavanja, onih nekoliko uobičajenih skretanja; tri desna i na kraju jedan lijevi zavoj. I dalje smo vozili prilično ravno, a brujanje motora i lagano ljuljuškanje automobila djelovali su uspavljujuće na mene, tako da su mi se ubrzo počele sklapati okice. Na kraju sam i zadrijemao. Probudilo me oštro naginjanje automobila. Zijevnuo sam i protegnuo se i tada onjušio zrak. Neobično je mirisao. Mirisao je na ono nešto veliko, mokro i slano, što sam prvi puta upoznao prethodnoga ljeta. Desetak minuta i 10-ak zavoja kasnije auto se počeo zaustavljati i motor napokon utihnu.

- “Stigli smo.” – čuo sam gazdu kako govori. Onda su me opet zgrabili i sa stražnjeg sjedala izvadili van. Sa mnom vam inače ovi moji često postupaju k’o s paketom. Prenose me simo, pa tamo, ovamo i onamo. Kažu da je to zato što sam slijep ko šišmiš. A što ću, ne zamjeram im dokle god mi redovito daju moje krkice i poslastice… i košćice… i juhu! Ljudi moji što vam ja volim juhu! I vap-šu-vari-vari-vo… Pardon, malo sam odlutao s teme.

- “Tu me pričekajte.” – rekao je gazda i nestao nekamo. Gazdarica i ja smo krenuli malo njuškati okolo. Bilo je tu puno novih mirisa, a najjači od svih bilo je ono nešto što ovi moji znaju stavljati u grah kad ga kuhaju. Kasnije mi je gazdarica objasnila da se to zove lovor i da je ta neka Opatija poznata po njemu, jer raste tamo k’o šašav.

vila6

Gazda se vratio. Izvadili su torbu iz gepeka i kroz garažu smo ušli u dizalo. Meni su vam dizala skroz super! Jest da ih ne kužim baš… Mislim, uđeš u taj neki ormar i onda to nešto drma i trese i zuji i bruji, i onda izađeš negdje drugdje. Jel to možda ta kvantna fizika i paralelni svemiri o čemu gazdarica zna pričati s nekim čudnim ljudima koji ponekad dođu na roštilj? A znate, ja vam jaaako volim roštilj! Evo, na! Opet ja skrećem s teme…

“Dobili smo sobu na drugom katu” – rekao je gazda taman tren prije nego su se kvantna vrata dizala ponovo otvorila. Izašli smo u dugački hodnik. Sve je mirisalo na novo. Sjećam se da mi je pod capama bilo fino mekano.

Soba je bila super. Znam da su gazde bili skroz oduševljeni. Pogotovo su hvalili pogled. Siguran sam da bi se svidjela i Moni. Ona vam je jedna jako fina njuška; uvijek traži komfor i udobnost. Među nama rečeno; mislim da je pomalo postala i pokondirena tikva! K’o da ja ne znam da je rođena u štali! Ja vam nisam tako zahtjevan. Meni je svugdje dobro, glavno da su moji gazde sa mnom.

A onda je gazdarica sva euforična odlepršala u taj neki wellness. Pitao sam gazdu da mi objasni što to je, al’ od svega onoga što je on ispričao shvatio sam jedino da je to kao kad se ja izvalim na leđa i tražim da mi češkaju škembicu. Vratila se sat i pol kasnije sva vesela i dobro raspoložena. Smijala se i pričala kako je bilo super ovo, pa ono i da je pred par godina to mjesto bilo proglašeno za najbolji mali wellness u cijeloj Hrvatskoj. Onda je na gazdi bio red da ode. Kad se vratio bio je mokar i rekao je da je na bazenu super i da si je popio pivicu i malo se sunčao, pa opet se kupao, pio pivicu… I tako, dok su oni uživali u tim svojim čudnim ljudskim zadovoljstvima, ja sam malko dremuckao. Najčešće to činim kad god nemam što pametnije raditi.

Počelo mi je kruliti u škembici i baš sam se zapitao hoćemo li na kakvu večericu, kad su me lijepo počešljali, opet mi stavili moju ormicu, zakvačili vodilicu i ponovo smo krenuli onim mekanim tepihom prema dizalu. Čim smo izašli znao sam da smo na dobrom putu. Mirisalo je na klopicu! I to jako dobru klopicu… Tren kasnije ušetali smo u carstvo tih prekrasnih mirisa. Mislio sam da će nas smjestiti na terasu, jer kao ja sam ipak pas i tako to… Kadli, na moje veliko iznenađenje, posjedoše nas u glavnu salu. Unutra je bilo ugodno prohladno, nekoliko stolova bilo je već zauzeto, ali nikome nije smetalo što sam i ja tamo. Većina gostiju ionako je bila uglavnom zabavljena proučavanjem velikog akvarija u kojoj su se kočoperili jastozi, potpuno nesvjesni da će uskoro možda postati nečiji obrok.

Charlie u restoranu Laurus

Uskoro sam začuo zveckanje čaša, tanjura i pribora za jelo. Stvarno ne kužim te ljudove! Mislim, oni jedu s tim nekim pomagalima da ne bi slučajno malo zaprljali šape. K’o da ima išta ljepše nego fino si polizati cape nakon što si s njima pridržavao kakvu slatku košćicu!

Tu večer sam otkrio da u ljudskoj hrani ima jako puno toga što ja volim. Dobro, recimo rižoto sa šparogama baš i ne. Ovi moji su se davili u njemu, al’ meni ta riža s tim nekim grmljem već od samog koncepta nije baš nešto. Al zato carpaccio! Ustanovio sam da jako volim carpaccio. A kome ne bi sline procurile na fini komad sirovog mesa, tune ili goveda, na rikuli i s naribanim parmezanom. Evo, samo kad se sjetim počnem mljackati. Ljudi moji, nos mi je radio sto na sat! Bio sam sretan kad bi se s vremena na vrijeme ruka moga dobrog gazde spustila k meni pod stol, pa bih i ja malčice kušao nešto od tih divota.

Risotto

Jela su se nizala, jedno za drugim, svako bolje od prethodnoga; ravioli na redukciji od kvarnerskog škampa s tartarom od koromača, file od grdobine s umakom od malvazije, narančinog soka i kurkume, nadjevena janjeća maramica s morskim plodovima, caneloni sa svinjskim ombolom, guščjom jetrom i ovčjim sirom, teleća ružica nadjevena vrganjima i medom od kestena, odrezak od tune s batatom i guščjom jetrom, gulaš od jelena s raguom od sipa…

Gazde su mi objasnili da se to zovu sljedovi, spominjali neki degustacijski menu, a ja sam si cijelo vrijeme mislio kako bih ja, da se meni pita, sve to odjednom smazao! Ali ne, oni su iza svakog jela morali pijuckati drugo vino i čavrljati s Krunom i Andreom. To su vam, znate, gazde hotela i restorana. Divni ljudi, mladi, simpatični… Imaju samo jednu manu, a to je da još uvijek nemaju nikakvog svog njuška! :)

A onda su stigli deserti! Moji ljudi jednostavno nisu mogli prestati hvaliti kremu od bundeve s flambiranim mandarinama, sladoled s 4 vrste sjemenki i bučinim uljem i čokoladni mousse s maslinovim uljem. Bilo je toga još, ali nisam sve zapamtio. Ipak slatko nije baš “my cup of tea”, ako me razumijete. Volim si ja ponekad mljacnuti kakav sladoled, jogurt i slično, no ipak su mi draži oni malo konkretniji specijaliteti.

Charlie i desert

I tako je već odavno pala noć kad smo konačno ustali od stola. Gazde su se poprilično hihotali i malo smo krivudavo hodali u šetnji prije spavanja. Dok sam tonuo u san, udobno smješten na finom mekanom krevetu kraj nogu mojih ljudova (na svu sreću peru ih prije spavanja :D ), pomislio sam kako je naposljetku ispao sasvim poseban i dobar dan…

Sutra ujutro, nakon što smo pojeli i super doručak (meni vam je to bilo malo prerano, ipak inače spavam do podneva ako je ikako moguće), odlučio sam da Villa Kapetanović i restaurant Laurus zaslužuju ni više ni manje nego – pet!

Pet za Villu Kapetanović



Hotel Villa Kapetanović i restaurant Laurus

Nova cesta 12a, HR-51410 Opatija, Croatia

www.villa-kapetanovic.hr

e-mail: laurus@villa-kapetanovic.hr, hotel@villa-kapetanovic.hr

Tel: +385 51 741 355 | Fax: +385 51 741 356 | Mobile: +385 91 2210 971

Monin vodič kroz Hrvatsku

Tinta Media Lab d.o.o., Bijenik 24, 10000 Zagreb, OIB: 63473644735; Copyright PovediMe – Tinta Media Lab d.o.o.2017. Sva prava pridržana.
Grafički oblikovao Atlantis. The domain name is courtesy of .ME